Математички институт САНУ

Математички институт САНУ, институционални члан Европског математичког друштва, је научни институт, који се бави научно-истраживачким радом у области математике, механике и компјутерских наука. За институт од националног значаја за Републику Србију проглашен је 2021. године.
Oснован je 1946. године као први институт Српске академије наука. Иницијатива за његово формирање је потекла од тројице академика, двојице некадашњих чланова Клуба математичара, Милутина Миланковића и Антона Билимовића, као и тадашњег председника Академије Александра Белића. Њихова жеља је била да се у периоду после Другог светског рата, када су ”библиотеке биле празне, а људи растурени по бројним факултетима где се предавала математика”, омогући на једном месту окупљање лица заинтересованих за развој ове научне области.
Од оснивања, Математички институт је радио на подизању и ширењу математичких знања, чему су нарочито допринели:

• Библиотека, основана 1946. године као једна од прве две математичке библиотеке на територији НРС у периоду после Другог светског рата, чији библиотечки фонд данас обухвата око 15.000 књига и више стотина математичких часописа;
• Издавачка делатност, посебно наставак издавања првог међународног математичког часописа у Србији – Publications de l’institut Мathématique; и
• Колоквијуми и семинари за ужи стручни и шири аудиторијум.

Математички институт САНУ се данас састоји од три научноистраживачка одељења – Одељења за математику, Одељења за механику и Одељења за рачунарство и примењену математику. Поред истраживача у Београду, у сталном саставу Институт има и запослене у Новом Саду и Нишу, као и велики број спољних сардника у свим универзитетским центрима у Србији. Институт сарађује са бројним домаћим и иностраним институцијама кроз учешће у националним и међународним пројектима
Мисија Математичког института је да:

• унапреди научно-истраживачки рад у области математике, механике и компјутерских наука;
• мобилише ресурсе, нудећи истраживачку инфраструктуру и побољшавајући комуникације између група са сличним научним интересима;
• открива начине и средства за примену научних резултата;
• решава проблеме које поставља наука и индустрија;
• организује све врсте научних и стручних обука, поред осталог, и докторских студија;
• организује међународну сарадњу и пружа подршку учешћу на домаћим и међународним научним конференцијама;
• пружа подршку образовању младих људи изузетног талента.

Кратка историја Института
Математички институт Српске академије наука и уметности основан је 1946. године као први институт Академије. У време свог оснивања у земљи разореној ратом, Институт је морао да почне практично од нуле, али је постојала историјска позадина на којој је требало градити.

Научна истраживања у области математике у Србији су почела крајем деветнаестог века. Изводила га је шачица професора Београдског универзитета који су дипломирали на најбољим универзитетима у Немачкој, Аустроугарској и Француској. Они су након Првог светског рата добили значајан подстицај доласком емиграната из Русије, од којих су неки били истакнути математичари.

Претеча Института био је тзв. „Клуб математичара“, основан двадесетих година. Окупио је све истраживаче оријентисане математичаре са Београдског универзитета, организовао месечна предавања (колоквијум) и од 1932. године почео да издаје први међународни математички часопис у Србији: Публицатионс Матхематикуе де л’Университе де Белграде. На располагању су имали богату збирку материјала Математичког семинара Београдског универзитета, основаног 1895. године. Међутим, све то је нестало до 1946. године. 1944. године, само два дана пре ослобођења, библиотека је спаљена заједно са свим писаним записима о раду Клуба. Последњи том Публикације такође је спаљен у штампарији, током бомбардовања 1941. године, а само један примерак остао је у кући уредника.

Оснивачи и првих седам чланова Института, сви бивши чланови Клуба математичара, видели су Институт као најбоље средство за обнову математике у Србији. Одмах су изабрали још седам чланова и почели са месечним предавањима, која су се убрзо претворила у недељне састанке. Нова библиотека је покренута у исто време и до 1947. године су се поново појавиле публикације, сада са измењеним називом: Publications de l’Institute Mathématique.

Најтежи проблем је, међутим, био недостатак младих чланова. Оснивачи, све веома истакнуте личности и светски познати научници, били су доста поодмакле, само један је имао мање од 60 година. Године 1949. Институт је добио свог првог младог асистента и од тада се континуирано развијао деценијама.

Институт је од почетка имао концепт који је данас веома модеран. Уместо да запошљава велики број запослених, као што то често раде истраживачки институти, идеја је била да се чланови запошљавају у другим институцијама, док Институт обезбеђује само инфраструктуру за истраживање: библиотеку, колоквијуме, семинаре и курсеве, публикације итд. Ова одлука је вероватно била подстакнута по специфичном начину на који су организовани универзитети у Србији где математичари нису груписани у један одсек већ подељени у различите школе (факултете). Након брзог раста мреже универзитета у Србији, Институт сада има сараднике запослене на преко 30 различитих институција, углавном на факултетима универзитета у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу и Приштини.

Педесетих и шездесетих година Институт је увек запошљавао шачицу младих асистената који су након дипломирања били подстицани да пређу на универзитете. Институт је заправо пружио значајну подршку у стварању Математичких одсека на свим нашим универзитетима. Од седамдесетих година, када је законска регулатива почела да прописује минималан број сталних чланова за научне институте, Математички институт је имао стално запослене научнике, али је њихов број увек био близу законског минимума. Тренутно у Институту ради тридесетак математичара (двадесет доктора наука и десет дипломираних студената) од којих је десетак стално у иностранству (као дипломирани студенти, гостујући професори итд.). Истовремено, међутим, Институт ангажује око 250 истраживача на својим пројектима, док је још 150 лабавије повезано са Институтом. Као и увек, ови хонорарни чланови имају главну улогу у руковођењу Институтом, као што су чланови одбора и научног већа или заузимају позиције вође пројекта, председавајућег семинара, уредника итд.

Очеви оснивачи су, међу њима, имали шарену комбинацију диплома из математике, као и из астрономије или различитих врста инжењерства. Сходно томе, они су механику (укључујући примене у машинству и грађевинарству), астрономију и теоријску физику сматрали деловима примењене математике.

Они и њихови ђаци били су у прилици да Техничкој школи Београдског универзитета наметну веома обиман и ригорозан математички програм, који су касније преписивали сви новоосновани универзитети у Србији. Захваљујући томе, наши инжењери су сада међу математички најбоље образованим инжењерима на свету. Наиме, доста њих ради истраживања на пројектима у Институту, неки од њих су међу водећим.

У прве две деценије, анализа и њене примене у механици су апсолутно доминирале истраживачким активностима у Институту. Али генерално, институт никада није био секташки: истраживања у било којој грани математике су увек била топло добродошла, све док су била високог квалитета. Током деценија различите гране су имале своје успоне и падове, засноване углавном на њиховој агилности и способности да привуку дипломиране студенте кроз семинаре и друге активности. Седамдесетих је, на пример, Логиц напредовао од виртуелног непостојања до статуса најснажније групе. Осамдесетих година геометрија и топологија постају све истакнутије. Тренутно смо сведоци подмлађивања Анализе и Механике. Одлуке о научној политици углавном су подстицале разноликост и само повремено давале посебну подршку у случајевима када су групе заостајале или су се оснивале нове дисциплине. На тај начин математика у Србији не само да је порасла током протеклих 50 година са мање од 20 истраживача на више од 400, већ се и изузетно проширила у обиму, покривајући сада практично све гране савремене математике и њене примене, и тако држећи корак са експлозивом. развој математике у другој половини двадесетог века.

Институт је врло рано препознао да је информатика важна за даљи развој математике. Средином шездесетих година формиран је Рачунарски центар Института и набављен ИБМ 360, најбољи научни рачунар тог времена. Међутим, након почетног ентузијазма и занимљивих резултата, цела идеја је полако пропадала. Један од разлога је свакако била ограничена способност математичара за управљање Великом науком (одржавање ИБМ 360 било је упоредиво са одржавањем велике инсталације у физици, да не спомињемо евентуалну замену). Други разлог је проистекао из политичких околности. Распад југословенске федерације почео је касних шездесетих, распуштањем Савезног фонда за научна истраживања. Седамдесете године, време економског процвата Југославије финансираног из иностраних зајмова, доживеле су пропаст југословенске науке.

Индустрија, као и влада, одустали су од истраживања и развоја у корист куповине или лиценцирања стране технологије, што је довело до виртуелног застоја скупих, примењених истраживања. Појава персоналних рачунара олакшала је одлуку да се рачунарски центар затвори 1985. године и почне изградња мреже рачунара. Интерес Института за компјутерске науке тада је редефинисан тако да укључује само оне области истраживања које се могу обавити на рачунару. На срећу, врло брзо је ово постало готово све што је занимало математичаре.

Институт је 1961. године стекао самосталан статус, али је добровољно остао под окриљем Српске академије наука и уметности, где се и данас налази.