МИХАЈЛО ПУПИН СА САРАДНИЦИМА У РЕШАВАЊУ ПРОБЛЕМА ИЗГРАДЊЕ НАСЕ

Иако је званичан датум оснивања Агенције НАСА 29. јул 1958. године, у време председниковања Двајта Ајзенхауера, идеја о њеном оснивању је бар две и по деценије старија. Зачетници су били научници са најугледнијих УСА универзитета, а „коловођа“ је био професор Михајло Пупин, тадашњи ректор Колумбије. О томе сведочи једна сачувана фотографија под којом, нажалост, недоастаје потпис, па се ни данас не зна ко су били његови „саучесници“.

          Иначе, светски великан српског порекла, а родом из Идвора, седи први здесна.

1. април 2006.

(фељтон)

МИХАJЛО ИДВОРСКИ ПУПИН  СРБИН КОГА СУ ВОЛЕЛИ

Споменик који недостаје

Научник који је задужио човечанство изумима а отаџбину мудрим дипломатским потезима, човек који је убедио САД да уђу у Први светски рат, идејни творац интернета, пионир модерне авијације и један од оснивача НАСЕ, био је дуго година најсрамније избрисан из нашег колективног сећања јер је био противник бољшевизма

Милош ЛАЗИЋ

            Мале земље имају мало великих људи пред којима би се свет поклонио и скинуо капу; толико знаменитих Срба нема ни за два кафанска стола, али ни њих не умемо достојно да представимо човечанству, да подсетимо савременике ко су и шта су били; да се нахвалимо сами, када то већ неће други да нам приуште.

            Ето, на пример, Михаjло Идворски Пупин, научник који је истински задужио и човечанство и Србију, био је дуги низ година најсрамније избрисан из нашег колективног сећања, а када му је коначно указана почаст која му је одавно припадала, име му је написано погрешно, па данас школе, институти, награде, улице и један новобеоградски булевар, носе назив – Михајло Пупин. Човек који је назив родног села у Банату званично узео као своје друго, средње име, који је домовину (Србију, а потом и Краљевину СХС, односно Југославију) најискреније носио у срцу, то нипошто није заслужио. Праву истину о његовом имену још крију дипломатске архиве.

            Генерални конзулат Краљевине Југославије је 13. новембра 1934. године оверио и данас непознато, али врло занимљиво писмо адресирано на Министарство просвете: потписник у њему моли да се његова задужбина, намењена издавању публикација о српским старинама и за куповину дела српских уметника за Народни музеј, која се налазила код Хипотекарне банке под каматом, пренесе на Српску краљевску академију наука.

            Текст је, иначе, био написан ћирилићном писаћом машином! Потписан је мастилом, такође ћирилицом. Испод њега је дописано латиницом:

            “Генерални Конзуклат Краљевине Југославије, 1819 Бродвеј, Њујорк сити, тврди потписом и печатом да је на овом документу потпис Проф. Михаjла Пупина аутентичан. (Бр. 13682/34).”

Испод, уз печат, по наредби генералног конзула, потписао се тадашњи вицеконзул Краљевине Југославије у Њујорку – др Анте Павелић. Својеручно.

                                                         Михаило, дај мапе

Михаjло Идворски Пупин је умро следеће, 1935. године, а судбину његове задужбине прекрио је вео заборава. Иако се радило о врло значајној своти, она је волшебно нестала, вероватно у џеповима мешетара који су наслутили приближавање још једног рата. Десет година касније и велики научник и патриота је нестао из уџбеника и нашег колективног сећања. Постао је најсрамније заборављена личност у српској националној историји, а у више него скромној енциклопедијској одредници о овом научнику акценат је стављен на Пупинов индукциони калем, изум који је донео револуцију у телеграфији, телефонији и у радио везама. Сонар је споменут, за радио телефон, претечу популарних мобилних телефона, као да се и не зна, а политичко деловање првог српског конзула у Нјујорку, у најтежим тренуцима по отаџбину, намерно је изостављено.

Његов проналазак сонара увео је САД 1917. године у рат на страни Велике Антанте, јер је распршио сасвим оправдани страх маринаца од немачких подморница. Успостављање везе радио телефоном између летелица било је кључно за развој авијације, а овај изум му је донео чланство у дванаесточланом оснивачком одбору Националног комитета за аеронаутику, који је 1958. године назив променио у – НАСА.

Док је Михајло Пупин био председник Њујоршке академије наука, њен секретар је био Даглас Џонсон, професор геологије, који је доцније изабран и за члана САНУ из иностранства. Џонсон је био представник САД у комисији за разграничење на Париској мировној конференцији априла 1919, на којој су победници исход рата и извесност трајног мира исписивали новим границама будуће Европе. За спасавање западне Словеније и српског Баната није било без значаја то што је био лични пријатељ (а по некима чак и школски друг) председника Вудроу Вилсона! Две године касније, Михајло Пупун је, на предлог министра Хрибара, проглашен за почасног грађанина Бледа. Према мање поузданим сведочењима захвални Словенци су му подигли и споменик, за који се не зна да ли још постоји, или га је револуционарна власт уклонила (можда претопила) већ 1945. Или ових дана?

Величина Николе Пашића огледала се у томе што је знао кога да пита кад не уме и коме да се обрати за помоћ кад не може. Зато је Михајла Пупина уврстио у делегацију Краљевине Србије, као доброг зналца “енглеског језика и светских прилика”. Стари лисац…

(С тим у вези ваља споменути да је, условно речено, први заговорник “велике Србије”, државе која би окупила Србе свих конфесија, насупрот државном каламбуру од три конститутивна народа, био Теодор Рузвелт! Такву своју идеју је поверио Пупину, а овај је пренео војводи Живојину Мишићу, који се за њу озбиљно загрејао, али су планови краља Александра, очито, били далеко већи. Ову лекцију из историје светске дипломатије би морала да простудира делегација правника која заступа интересе СЦГ пред Међународним судом!).

Можда се одговор на питање зашто је заборављен налази у некрологу владике Николаја Велимировића, објављеном 1935. у “Политици” поводом смрти Михајла Пупина. Јер, у њему се може открити не само да је био велики патриота и православац, већ и непомирљиви противник бољшевизма који је претио да преплави човечанство одмах после Великог (Првог светског, а ко зна ког нашег) рата.

                                    Дуг који се не може отписати

Да ли данас ико у Србији зна да је Михајло Идворски Пупин 1924. године добио Пулицерову награду за књижевност, а за своје аутобиографско дело “Од имигранта до проналазача”? Наравно, не.

Предавао је на Колумбија универзитету са кога је поникло тридесет пет нобеловаца: четворици је он био професор.

Пупинову (не Белову, Едисонову или Теслину) медаљу, која се додељује за националне заслуге у САД, од утемељења 1958, добила су само двадесет два научника и мислиоца светског угледа, међу којима су били и један председник и пет нобеловаца.

Американци га памте не само као великог научника, већ и као искреног патриоту који је, од почетка Балканских ратова, али и касније, несебично помагао своју стару домовину Србију, потом и Краљевину СХС (потоњу Југославију) на сваки начин и у сваком погледу.

А Срби?

– Предлагао сам својевремено да се аеродрому “Београд” надене име по Михајлу Идворском Пупину – каже Мирослав Станковић, филмски радник, Панчевац родом из Земуна. – То је одбијено без образложења. Зато сам се заинатио и почео да радим играни филм о њему. Као члан америчке асоцијације за документарни филм могао сам да користим тамошње архиве из којих врцају нама још непознати подаци о животу и делу овог великана. У Колумбија универзитету постоји “Пупин хол”, здање намењено изучавању електротехнике које је он лично оставио као своју задужбину. У њему је започет пројекат “Менхетн”, који се доцније преселио у Чикаго, а завршио над Хирошимом и Нагасакијем: срећа је да Михајло Пупин то није доживео, добро је и ми да заборавимо што пре. Али, идеја глобалног села (Интернет), која се данас приписује Маршалу Мек Луану, а коју је опредметио генијални Бил Гејтс, потиче из главе једног Србина, малог чобанина из Баната који је у “обећану земљу” дошао са новчићем од пет центи у џепу, таман да плати карту за подземну железницу. Реч је о нашем заборављеном великану.

Мирослав је био присутан приликом посете др Војислава Коштунице, тада председника СРЈ, Колумбија универзитету 16. септембра 2003, када им је поклонио Пупинову бисту. Декан Зви Галил, који је дар примио, захвалио се рекавши: “На крају августа поздравио сам класу 2006. речима Исака Њутна: ‘Ако сам видео даље, то сам учинио на леђима џинова’. Онда сам навео осам џинова Електротехничког факултета. Први од њих био је Србин Михајло Пупин…”

– Да су му наши истраживачи поклонили десети део онога што су посветили Николи Тесли, његово дело би било јасније, а његов лик светлији. Надам се да ћемо то исправити. Жао ми је што смо пропустили прилику да београдском аеродрому наденемо име Михајла Пупина, научника који је истински унапредио авијацију, човека који је био најомиљенија личност Њујорка и Вашингтона свог времена. Поштоваоци дела великог Николе Тесле не би нам замерили да смо по њему назвали хидроцентралу на Ђердапу; то је, уосталом, и био делокруг његових интересовања… А знате ли да је госпођа Кондолиза Рајс, пре него што је крочила у политику, радила на Хуверовом институту? То за нас има велики значај, јер је Џон Едгар Хувер, легендарни директор Федералног истражног бироа (ФБИ), био лични пријатељ Михајла Пупина и један од двадесет два лауреата његове Медаље… Добио ју је 1961. Кад наши министри полиције наврате онамо, било би упутно да своје саговорнике потсете И на то пријатељство, можда би се им нека врата шире отворила? Иначе, први добитник Пупинове медаље за националне заслуге 1958. године, био је генерал Џон Б. Медарис, планер инвазије на Нормандију и први командант Агенције за балистичке пројектиле САД. То много говори и о овом признању, али и о научнику чије име носи.

8. април 2006.

МИХАЈЛО ИДВОРСКИ ПУПИН   СРБИН КОГА СУ ВОЛЕЛИ

Висока цена патриотизма

“Америчка телефонска и телеграфска компанија откупила је патентна права за мој калем. Добио сам онолико колико сам и искао. Пријатељи су мислили да нисам тражио довољно, али за некога ко је рођен у Идвору, долар је много већи но за оног ко је рођен у Њујорку и ко је сусед Моргана или Рокфелера” 

Милош ЛАЗИЋ

            Поводом смрти Николе Пашића “Њујорк тајмс” је децембра 1926. године објавио текст о односу двојице српских великана:

            “…Као да се коцкао са срећом када је 1915. поверовао на реч покојног Николе Пашића, цењеног и поштованог државника, да ће земља вратити дуг иако је Аустрија већ увелико ушла у Србију. Амерички проналазач са Балкана био је спреман да учини све, а било је познато да је Србија тада била без икаквог агента који би радио њене финансије. Пашић је написао Пупину, а професор се одазвао, говорећи о српским потребама и тражећи од њега да му пошаље тешке локомотиве, челик, челична кола, траке, друге потрепштине и мазиво у износу од (тада баснословних) 500.000 долара.

            Др Пупин је купио све са списка и рекао: ‘Учинио бих и више него што је тражио. Лично имам велико поверење у Пашића’. Баш тада је уследила друга аустријска офанзива.

            – Суочавао сам се са катастрофом – рекао је Пупин. – А већ октобра 1915. нестала је влада из Београда и са лица земље. Али, никада нисам губио поверење у Пашића. Како је сустигао војску и стигао на Крф, Отоманска банка из Париза послала ми је чек да моју гаранцију учини валидном.”

             Цитат сведочи не само о патриотизму великог научника, већ и о томе да се углед не ствара по томе како се богатство стиче, већ троши. Уз Луку Ћеловића, капетан-Мишу Анастасијевића, Николу Спасића, Илију Милосављевића Колараца, Симу Игуманова и друге из плејаде оних који су остављали фондове, стипендије, штампали књиге или градили, требало би да стоји и име Михаила Идворског Пупина. Они су створили, подигли и сачували државу! То су прави јунаци деветнаестог и двадесетог века и њихов култ би требало развијати као пример данашњим богаташима, који би, додуше, можда нешто од онога што су зарадили и оставили отечеству, кад их не бисмо олако проглашавали за лопове и профитере!

            Јесте неукусно патриотизам мерити новцем, али неки пут и у оваквим временима то је и једноставније и сликовитије.

                                                Дух Стефана Немање

            Позната је прича како је Никола Тесла поцепао уговор са “Вестингхаусом” омогућивши овој компанији да наплаћује сва права на коришћење вишефазног генератора, незаменљивог дела сваке електричне централе. Реч је о баснословној суми с којом се не би могла поредити чак ни зарада од нафте! Амерички научник српског порекла и није превише марио за материјалне вредности: био је својеглави чудак коме је само његов рад био важан. Својим изумима је заиста задужио човечанство али, ако ћемо поштено, за своју прадомовину није учинио ништа више него ли за Зимбабве.

            С друге стране, Михајло Идворски Пупин, неуко пастирче из Баната, које је у Америку приспео са петнаест година и пет центи у џепу, од првог дана је морао грчевито да се бори за опстанак, за сваки залогај хране. И за лични напредак: од оваца до доктората, светског угледа и професуре на Колумбија универзитету, пут је који и данас тамо називају – “амерички сан”. Михајло је умео да заради, али је мајсторски знао и да потроши. Само, он новац није ћердао на лично благостање и разметљиви луксуз, већ за велику и свестрану помоћ земљацима и домовини.

На дужем списку прокњижених новчаних донација и поклона које је Михајло Идворски Пупин уплаћивао организацијама или појединцима у Србији, односно Југославији, у периоду од 1921. до 1934. године требало би издвојити поклон Михајлу Гргину, сину др Светозара Гргина, у износу од милион динара, што је те, 1928, износило 20.000 долара. Немогуће је данас установити ондашњу вредност долара, али се зна да је за тај новац купљена раскошна вила са огромним имањем у Игалу. То би могао бити кључ којим би се дало израчунати колико укупно износе његови легати.

            Ево само неколико значајнијих: Српској црквеној општину у Идвору 75.000, за звоно ослобођења Македоније у Охриду 129.000, српској цркви у Лелићу 40.000, привредном друштву “Привредник” 100.000, Народном музеју у Београду 1.000.000, Народном дому Михајла Пупина у Идвору 2.000.000, Фонду Михајла Пупина под управом “Привредника” 7.000.000, Друштву “Цвијета Зузорић” 60.000, Београдском ниверзитету 221.000, др Ридеру за болницу у Чачку 36.000, Материнском удружењу из Београда 36.000, Фонду Јаше Томића 25.000, сиротишту на Цетињу 150.000…

            Да је новачану помоћ отаџбини и својим бившим земљацима трошио на зидање манастира, данас би стајао уз раме са Стефаном Немањом, краљем Милутином или царом Душаном.

                                                Бајка о добром ујаку

            У мање познатом тексту Вилијама Тербоа “Пупин и Тесла – паралеле у словенском стваралаштву”, откривају се подаци који ће осветлити лик ова два велика америчка научника српског порекла из потпуно другачијег угла. Па, иако се у њему могу открити неке невешто скривене пикантерије сасвим несвојствене анализи лика и дела научника, аутор је на то имао апсолутно право: он је, наиме, син Николе Ј. Трбојевића, Теслиног сестрића, унук његове старије сестре Ангелине.

            Пишући о неколико карактерних црта које су осликавале све разлике личности двојице великана, спомиње и следеће: “Пупин је био изразито друштвена личност са много пријатеља. Тесла је био више интроспективан и повучен и више је тражио од сарадника. Добар пример тога је оно са чиме се суочио мој отац када је дошао у Сједињене Америчке Државе (1910.), као дипломирани инжењер у својој двадесет четвртој години. Иако је био позван од стране “Вестерн електрика” (Wеstern Electric, тада подружница American Telephone and Telegraph Company), очекивао је да ће, као једини Теслин блиски рођак у САД, добити бар професионалну подршку за време боравка у Њујорку. До тога није дошло и мој отац је увек осећао да је такво Теслино понашање било условљено разликом у њиховој професионалној репутацији. Такав пријем се није поновио када се отац обратио Пупину. Он га је узео у заштиту и почело је пријатељство које је трајало пуних четврт века. Кад је мој отац публиковао свој главни проналазак – хипоидну трансмисију која се користи скоро у свим аутомобилима – и када је стекао светску репутацију, Тесла му је одао пуно признање и тек тада постао – поносни ујак.”

            Мистер Вилијам, који никада није научио српски језик али је сачувао нешто од менталитета народа из којег потиче, увијено је објаснио да му је деда-ујак био – намћор и скотина која ни рођеног сестрића није могла да трпи у својој близини. Смештајући Пупина у овај контекст, намера му је била само да појача ефекат истине. А да би овоме дао нешто мало непристарсности, дописао је: “Пупин је постао богат од својих патената и сачувао своју имовину. Тесла је рекао: ‘Никада нећу бити богат уколико не успем да зарађујем новац брже него што га могу бацати лопатом кроз прозор’. Он је био више заинтересован за научна открића него за њихово претварање у капитал до кога се могло доћи тек на основу њихове комерцијализације. Михајло Пупин је користио богатство које је стекао само да би остварио своја хуманитарна настојања…”

            Ово нипошто не би требало да се схватити као неки покушај рушења мита о Николи Тесли: његово дело остаје величанствено и непоновљиво у историји цивилизације. Ипак, можда баш нашом кривицом, лик Тесле је дуги низ година бацао непрозирну сенку на дело Михајла Пупина. А ту неправду би ваљало исправити, макар и на овакав начин.

            У избору најзнаменитијег Србина који организује часопис НИН, Никола Тесла је почетком прошлог месеца убедљиво водио са 25,8 одсто гласова учесника ове изузетно озбиљне игре, док је Михаило Пупин “освојио” само 1,2 одсто. То је мало чак и за неког ко је био противник бољшевизма.

            Уосталом, једино обележје које великан из Идвора данас има у Београду је – мала бронзана розета са његовим ликом крај улаза у зграду Електродистрибуције Београд, у Улици проте Матеје, код Славије.

15. април 2006.

Фељтон (3)

МИХАЈЛО ИДВОРСКИ ПУПИН СРБИН КОГА СУ ВОЛЕЛИ

Српска застава над Белом кућом

“Позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на својим месним богослужењима у недељу, 28. јула, у циљу давања израза подршке српском подјармљеном народу и његовим угњетаваним и подјармљеним рођацима у другим земљама, и да призове благослове Свемогућег Бога на њих и на ствар за коју су се залагали.” (Вудроу Вилсон, председник САД, 28. јула 1918.)

Милош ЛАЗИЋ

            Вероватно најзанимљивију и најистинитију причу о доласку петнаестогодишњег Михајла у “обећану земљу” изнела је у свом (мемоарском) дневнику госпођица Јелена Лозанић, ћерка првог ректора Београдског универзитета, која је од 1915. до 1920. била мисионар у САД и Канади. Њен предани рад за изранављену и опустошену отаџбину изазвао је поштовање, улио поверење и отворио душу великог научника.

            Разговарали су 5. септембра 1915. године на имању Михајла Пупина у Норфолку, код Њу Кењона у Конектикату, на око двеста километара удаљеном од Њујорка, које је, по сведочењу пријатеља који су га онде посећивали, подсећало на банатски салаш.

            Писању госпођице Лозанић ништа не би требало додати или одузети.

            По њеном казивању, петнаестогодишњи Михајло је кренуо у “обећану земљу” из Хамбурга, по хладном и ветровитом дану. Био је одевен у танко одело без горњег капута, па је пут провео стално припијен уз бродски оџак како би се бар мало угрејао. Из магле што је прекривала океан подсмевали су му се дечији страхови: он је видео бескрајно велику страшну аждају искежених зуба спремну да га прогута

Прво разочарење по доласку у Америку доживео је већ на првом кораку, када је, изгладнео, за последњи новчић од пет центи купио колач са шљивама, а када га је загризао, открио је у њему само коштице. До прве туче дошло је, опет, не због тог тог колача, како многи спомињу, већ због његовог црвеног феса, због којег су му се дечаци смејали.

Иначе, Пупин је, као сваки други усељеник, зграбио први посао који му се указао. Прво се запослио као радник у фабрици бисквита у којој је доживео и своје друго разочарење. У фабрици се, наиме, упознао са извесном госпођицом, црномањастом, лепом девојком. Месецима је вребао прилику да је запроси одлажући то из свакојаких разлога, све док, једног дана, она није ненајављено изостала с посла. Када се заинтересовао где је, рекоше му да се Мери, а тако се она звала, тог дана венчава.

“Да сам се њом оженио, имао бих велику породицу, никад не бих из фабнрике изашао, а још мање бих био ово што сам данас”, рекао је доцније.

Друго запослење му је било на некој фарми, где је радио као кочијаш. Није потрајало. Рекао је себи: “Ниси дошао у Америку да будеш кочијаш. Па, то си могао и у твом селу Идвору”, – и отишао. Најзад, после многих мука, невоља и пробијања кроз живот вратио се у Њујорк са седамдесет четири долара уштеђевине. Било је то у оно време право мало богатство. Пресрећан, одмах се уписао на Колумбија универзитет, студирајући и зарађујући за хлеб упоредо. Десетак година касније, најугледнији људи Америке сматрали су за особиту част ако се могу назвати његовим пријатељима.

Из дневника госпођице Лозанић сазнаје се и да је Михајло на свом имању запошљавао искључиво људе нашег порекла, а у време њеног боравка у Норфолку, то су били неки Херцеговци, с којима је научник радио у пољу не штедећи ни себе ни њих. Али, плаћао их је много боље него други послодавци, обезбећујући им увек врло пристојан смештај и изванредну храну, тако да су плату могли да приштеде и, најчешће, пошаљу својима у домовину.

Имао је обичај да их током рада, објашњавајући им зашто је с њима у пољу, весело подстакне речима које су остале упамћене као сентенце: “Погледајте ове краве и запамтите да ни највећи научници света никада нису открили како да траву претворе у млеко.” Узвраћали су му поштовањем и пријатељством.

                                Творац америчког идеализма

Његов студент, познати научник и нобеловац Исаак Раби, добитник Пупинове медаље 1980. године, захвалио се на тој почасти речима које осликавају личност учитеља:

“Пупин је постао научник, професор и проналазач. Тесла је свакако био геније и дошао је до својих изузетних изума. Али, постоји огромна разлика у доприносу, ван домена искључиво техничких ствари. Пупин је, као професор, био у стању да створи успешне људе од којих су неки били исто тако велики, или чак и већи него он сам. Један од њих је био Роберт Миликан. Други кога желим да споменем је Армстронг, који је дошао у Пупинову лабораторију и био његов студент. Нажалост. Армстронг није поседовао Пупинов лични шарм и његови велики проналасци су, у извесној мери, довели до трагедије. Чезнуо је за признањем које је већ имао. Са Пупином, цео свет је бипо леп. Приступао му је на позитиван начин и свет би му долазио… Узео бих га као пример врлине, високог ума, великог Американца и великог потомка Србије.”

Професорка Ву Чијеншанг са Колумбија универзитета описала га је као надахнутог пртактичног научника проналазача који је урадио више него било ко други на подизању идеализма америчке науке, напомињући да му научници Сједињених Америчких Држава дугују поштовање и захвалност.

Уз тако високо мишљење о нашем земљаку, не би требало да чуди то што је у недељу 28. јула 1918. године председник Вудроу Вилсон упутио америчком народу поруку која је прочитана на свим радио-станицама и објављена у најзначајнијим новинама. Јер, управо тог дана, српска застава се виорила над Белом кућом и свим јавним зградама Вашингтона. Порука гласи:

“У недељу, 28. овог месеца, пада четврта годишњица од дана када је дивни народ српски, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата од стране Аустро-Угарске, био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља спремног да га уништи. Племенито је тај народ одговорио.

Тако чврсто и храбро одупрли су се они војним снагама земље десет пута већим од њиховог становништва и војне моћи, и тек кад су три пута протерали Аустријанце и након што су Немачка и Бугарска притекле у помоћ Аустрији, били су приморани да се повуку преко Албаније. И пошто је њихова земља била опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био скршен. Премда надјачани већом силом, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила је оставила нетакнутом њихову чврсту одлучност да жртвују све за слободу…

…Ово се не може обележити на прикладнији начин до у црквама. И, зато, позивам народе Сједињених Америчких Држава, свих вера и вероисповести, да се окупе на месним богослужењима у недељу, 28. јула, у циљу давања израза своје подршке српском подјармљеном народу и његовим угњетаваним и подјармљеним рођацима у другим земљама, и да призове благослове Свемогућег Бога на њих и на ствар за коју су се залагали.”

И данас би човек пожелео председника какав је био Вудроу Вилсон и Американца српског попрекла какав је био Михајло Идворскои Пупин! Где би нам крај био…

                                    У дослуху са Богом

Већ је споменуто да је Михајло Пупин био веома побожан човек. Православац и Светосавац. Утицај његове предобре мајке Олимпијаде на његова верска убеђења време није могло да умањи или избрише. То и не би било значајно да није Пупинових радова, есеја и студија о теолошко-историјско-философским темама. Али, то би пре било сведочанство његове свестраности, него претеране посвећености религији.

О томе је писао познати антрополог српског порекла Џорџ Вид Томашевић, који је, између осталог, држао и предавања из упоредних религија, мита и магије. Он је, наиме, открио да су се чак и у готово потпуно стручним текстовима Михајла Пупина јављали трагови његовог искртеног хуманизма и представљају га као научника под подједнаким утицајем француског позитивизма, британског еволуционизма и немачког историцизма.

Био је почаствован докторатима Колумбија, Џонс Хопкинс, Њујоршког. Џорџ Вашингтон, Калифорнијског, Руџерс, Делавер, Браун, Рочестер и Прашког универзитета, Принстона, Маленберг, Унион, Мариета, Кењон, и Мидлбороу колеџа, а 1929. године је проглашен и за почасног доктора Београдског универзитета.

Ако би држава Србија, град Београд, или бар Београдски универзитет покренули акцију подизања одговарајућег споменика овом великану, не би било згорег да му постамент сместе с леве стране улаза у здање техничких факлултета у Булевару краља Александра. Да прави друштво Николи Тесли, са десне стране.

 

– Милош ЛАЗИЋ

Објављено у ПОКРЕТ САРАДНИКА МАТЕМАТИЧАРИМА ЊУТНОВИХ МАТЕМАТИЧКИХ ПРИНЦИПА ПРИОРОДНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ - СКРАЋЕНО "МАТЕМАТИЧАРИ"