Хипотеза о вировима подлеже многим тешкоћама. Да би свака планета, полупречником повученим до Сунца, могла да опише површине које су пропорционалне са временима описивања, периоди неколико делова вирова требали би да су пропорционални са квадратима њихових растојања од Сунца. Да би периоди планета могли бити у полукубном односу њихових растојања од Сунца, периоди делова вира морају бити у полукубном односу њихових растојања до Сунца. Да би мањи вирови могли наставити своје мање револуције око Сатурна, Јупитера и других планета и мирно и неометано пливати у већем виру Сунца, периоди делова Сунчевог вира би требало да су међусобно једнаки. Међутим, ротације Сунца и планета око својих оса, која би требало да одговарају кретању њихових вирова, далеко су од свих наведених пропорција. Кретања комета сасвим су правилна и регулисана истим законима као и кретања планета. Она се не могу објаснити хипотезом о вировима, јер су комете ношене изузетно ексцентричним кретањима преко свих делова небеског пространства, са слободом која је некомпатибилна са појмом вира.
На тела која су бачена у нашем ваздуху не делује ниједан други отпор осим отпора тог ваздуха. Ако уклонимо ваздух, као што је урађено у Бојловом (Боyле) вакууму, отпор ће нестати. У тој празнини фино паперје и комад злата падају истом брзином. Једнаки су услови и у небеским просторима који се налазе изнад Земљине атмосфере. У тим просторима, у којима не постоји ваздух који би деловао на кретања, сва тела би се кретала с највећом слободом, а планете и комете константно би се обртале по орбитама које су дате према врсти и положају, у складу са горе објашњеним законима. Ипак, иако би та тела могла наставити да се крећу по својим орбитама само помоћу закона гравитације, њихове правилне положаје орбита не би требало првенствено извести из тих закона.
Шест основних планета кружи око Сунца по круговима који су концентрични са Сунцем и са кретањима која су усмерена ка истим деловима и приближно у истој равни. Десет месеца кружи око Земље, Јупитера и Сатурна по круговима који су концентрични са њима, са истим правцем кретања и приближно у равнима орбита тих планета. Међутим, не треба сматрати да пуки механички узроци могу произвести толико правилних кретања, јер, комете се крећу преко свих делова небеског пространства по изузетно ексцентричним орбитама. Услед такве врсте кретања, комете лако могу проћи преко орбита планета великом брзином, а у њиховим афелима, у којима се крећу најспорије и задржавају најдуже, удаљавају се до највећих међусобних растојања, и због тога на њих најмање делују међусобна привлачења. Тај најлепши систем Сунца, планета и комета једино може произаћи из намере и власти интелигентног и моћног Бића. И ако су фиксне звезде центри осталих сличних система, који су настали из сличне мудре намере, онда сви они морају бити подвргнути владавини Једног. Посебно због тога што је светлост фиксних звезда исте природе као и светлост Сунца, и због тога што светлост из сваког система прелази у све друге системе. А како системи фиксних звезда, услед своје гравитације, не би падали један на другог, смештени су на огромном међусобном растојању.
То Биће управља свим стварима, не као душа света већ као Господар над свим. С обзиром на његову владавину треба га звати Господ Бог или Универзални владалац, јер, Бог је релативна реч и односи се на слуге, а Божанство је владавина Бога не над својим сопственим телом, као што замишљају они који би желели да је Бог душа света, већ над слугама. Врховни Бог је Биће које је вечно, бесконачно и апсолутно савршено. Ипак, без обрзира на то колико је савршено, Биће без господарења не може се назвати Господом Богом. Јер, ми кажемо: мој Бог, твој Бог, Бог Израела, Бог над боговима и Господар над господарима, али не кажемо: мој Вечни, твој Вечни, Вечни Израела, Вечни над боговима, баш као што не кажемо: мој Бесконачни или мој Савршени. Ти називи не односе се на слуге. Реч Бог обично значи Господар. Ипак, није сваки господар Бог. Владавина духовног Бића чини Бога: истинско, врховно или измишљено владање чини истинског, врховног или измишљеног Бога. Из његове истинске владавине следи да је истински Бог живо, интелигентно и моћно Биће, а из његових осталих савршенства следи да је врховни или најсавршенији. Он је вечан и бесконачан, свемогућ и свезнајући; његово је трајање у распону од вечности до вечности; његова присутност, од бесконачности до бесконачности; он господари над свим стварима и познаје све ствари онаквима какве јесу и какве би могле да буду. Он није вечност или бесконачност, већ је вечан и бесконачан; он није трајање и простор, већ траје и присутан је. Он траје вечно и свуда је присутан, а постојањем увек и свуда, он представља трајање и простор. Пошто је свака честица простора увек, и пошто је сваки недељиви моменат трајања свуда, засигурно је да Творац и Господар свих ствари не може бити никад нигде. Свака душа која има перцепцију, иако у различитим времени-ма и са различитим органима чула и кретања, увек је иста недељива особа. Дати су узастопни делови у трајању и коегзистентни делови у простору, али ни једни ни други у појединачном човеку, или у његовом мислећем принципу, а још мање се могу пронаћи у мислећој супстанци Бога. Сваки човек, докле год има перцепцију, један је те исти човек током свог целокупног живота у свим својим појединачним осетима. Бог је исти Бог, увек и свуда. Он је свеприсутан не само практично, већ супстанцијално, јер својство не може опстајати без супстанције. У њему је све садржано и у њему се све покреће; при чему ниједно не утиче на оно друго. На Бога не утиче кретање тела, на тела не делује отпор од свеприсутног Бога. Свим тим допуштено је да Врховни Бог нужно постоји, а на основу те нужности он постоји увек и свуда. Одатле следи да је сав сличан, сав око, сав ухо, сав мозак, сав рука, сав моћ опажања, разумевања, деловања, на начин који уопште није људски, који није телесни, већ потпуно непознат нама. Као што слеп човек нема представу о бојама, тако ми немамо представу о начину по којем свемудри Бог опажа и разуме све ствари. Он је потпуно лишен тела и свих телесних облика и због тога се не може ни видети, ни чути, ни додирнути, нити се може обожавати под представом било које телесне ствари. Имамо идеје о његовим атрибутима, али не знамо шта је истинска суштина било које ствари. Ми видимо облике и боје тела, чујемо само звукове, додирујемо само њихове спољашње површине и осећамо само мирисе укусе. Међутим, унутрашњу суштину не можемо знати нашим чулима или било којом рефлексном радњом нашег ума, још мање можемо имати било какву представу о суштини Бога. Знамо га само према његовим најмудријим и најизврснијим проналасцима ствари и према коначним узроцима, дивимо се његовој савршености. Ипак, као његове слуге, поштујемо га и обожавамо због његовог господарења, јер Бог без господарења, провиђења и коначних узрока није ништа друго до Судбина и Природа. Слепа метафизичка нужност, која је зацело иста увек и свуда, не би могла да произведе разноврсност ствари. Сва та разноликост природних ствари, коју проналазимо у различитим временима и у различитим местима, може произаћи само из идеје и воље нужно постојећег Бића. Међутим, фигуративно се за Бога каже да види, да говори, да се смеје, да воли, мрзи, жели, даје, прима, затим да се радује, љути, бори, ствара, ради, гради итд. јер наше представе о Богу формирају се на основу одређене сличности са људским родом који, иако није савршен, ипак има одређене сличности. Толико се може изложити о Богу на основу појавности ствари, а то засигурно и припада природној филозофији.
До сада смо објаснили феномене неба и наших мора помоћу силе гравитације, иако још увек нисмо приписали узрок тој сили. Сигурно је да та сила мора настати из узрока који продире све до центра Сунца и центара планета без и најмањег умањења. Та сила не делује у складу са величином површина честица на које је усмерена (као што је случај са механичким узроцима), већ у складу са количином чврсте материје коју они садрже, при чему се њено дејство свуда распростире на огромним растојањима и умањује се увек пропорционално са квадратом растојања. Гравитација ка Сунцу састоји се из гравитација ка појединим честицама од којих је сачињено тело Сунца и при удаљавању од Сунца умањује се прецизно пропорционално са квадратом растојања све до орбите Сатурна, као што очигледно и следи из стања мировања афела планета, а чак и до најудаљенијих афела комета, уколико су ти афели у стању мировања. Међутим, до сада нисам могао да откријем узрок тим својствима гравитације из феномена. Ја не састављам хипотезе, а све оно што није изведено из феномена, требало би назвати хипотезама. И без обзира на то да ли су метафизичке или физичке, са окултним својствима или механичке, хипотезама није место у експерименталној филозофији. У овој филозофији одређене пропозиције закључене су из феномена касније су изведене обично индукцијом. На тај начин откривена је непробојност, покретљивост и импулсивна сила, као и закони кретања и гравитације. За нас је довољно да гравитација заправо постоји и да делује у складу са изложеним законима, као и да сасвим погодује објашњењу свих кретања небеских тела и нашег Сунца.
Сада бисмо могли додати нешто у вези са одређеним најфинијим Духом који прожима сва велика тела и који се налази скривен у њима. Силом и деловањем тог Духа, честице тела међусобно се привлаче на малим растојањима и сједињују се уколико су суседне. Наелектрисана тела делују на већим растојањима и привлаче и одбијају суседна мања тела. Животиње се крећу командом воље Духа, светлост је емитована, одбијена, преломљена, савијена и загрева тела, и сви осећаји побуђени су вибрацијама тог Духа, које се простиру преко чврстих нервних влакана из спољашњих чулних органа до мозга и из мозга ка мишићима. Све ово не може се објаснити у неколико рећи, нити имамо на располагању довољно експеримената који су неопходни за прецизно одређивање и потврду закона у складу са којима делује овај електрични и еластични. Дух.