НАШ УНИВЕРЗАЛИСТ, МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ—АЛАС

Најљепши положај у Београду имале су, у прошлом вијеку, оне зграде што су гледале према Сави и Дунаву, и даље према Панонској равници. Ту се, на Косанчићевоми венцу, у близини зграде Митрополије, 6. маја (24. априла по старом календару) 1868. године родио Михаило Петровић, познат као Мика-Алас, као прво дијете Никодима Петровића и Милице, рођене Лазаревић. Родитељи су имали још три сина, Радивоја, Милоша и Новицу, као и једну кћерку, Марију. Никодим Петровић бијаше професор Богословије, човјек озбиљан и правичан, настављач породичне, свештеничке традиције. У кући је владао ред, али на наш начин, оплемењен славенском благошћу.

Дјеца су се играла са својим вршњацима, силазећи на Саву и посматрајући вјеште аласе. У њиховим очима непрекидно су се огледале ријеке, посматрали су их са прозора, јели рјечну рибу, слушали аласке приче, а понекад се кришом купали. Од својих најранијих дана Михаило је био изразито тих и повучен, али и изузетно радознао дух. Био је болешљив, што га је присиљавало да више времена проводи у кући, а касније га је окренуло према ријеци. Од свог дједе по мајци, проте Новице Лазаревића, слушао је о догађајима на Чукур-чесми, гдје му је 1862. године погинуо прадјед Сима Нешић-Терџуман. Били су то очигледни примјери „чојства и јунаштва”. У кући се много читало, а поклањала се пажња и музичком образовању дјеце. Михаило је добио виолину.

У основној школи Михаило се није посебно истицао, мада је увијек био међу бољим ђацима. Одмах показује велико занимање за хемију, па 1884, као ученик четвртог разреда гимназије, прави мали хемијски лабораториј, у кући. Хемија ће му остати трајна преокупација чак и кад се буде посветио математици. Он је већ тада, у гимназији, дакле, читао уџбенике хемије предвиђене за студенте Велике школе. Имао је изузетне школске другове, све касније сјајна имена наше науке и књижевности — Јована Цвијића, Павла Поповића, Јашу Продановића, Владимира Рибникара… Они су творили већ тада интелектуални круг у коме су се дискутовали озбиљни проблеми науке и умјетности. Тешко се продирало у њихово „братство” које је имало свој неписани статут. Када би им досадило да расправљају научне проблеме, другови су прелазили на музику, у којој је Михаило Петровић био веома запажен као виолиниста. Своју виолину он никада није запостављао.

Увучен у свијет природних наука, прочитавши многе озбиљне књиге из хемије, физике и математике, најчешће у оригиналу, Михаило Петровић је природно за наставак свог школовања изабрао природно-математички одсјек Велике школе, која се налазила у Капетан-Мишином здању. Касније ће написати за Споменицу о стогодишњици Прве мушке гимназије у Београду: „Кад би вам неко од негдашњих ученика Прве београдске гимназије рекао да је у Капетан-Мишиној згради провео пуних педесет и пет година, не променивши за све то време ни занимање, ни своју чиновничку каријеру, ви бисте га гледали са неверицом, питајући се да ли је тако шта могућно. Па ипак је не само могућно, него и одиста тако и било, и то баш са писцем ових редака, који је у зграду ушао почетком школске године 1878/79. као ученик првог разреда гимназије, а из ње изашао 1937/38, као пензионисани редовни професор Београдског универзитета, без промене локала, са једним прекидом за време школовања на страни, после свршене Велике школе, опет у истој згради.”

Математику је Петровићу предавао Димитрије Нешић, за кога ће он касније рећи да је био „талентован методичар, али са мало знања”, што се често показује знатно бољим за ученике него да је обрнуто. Знање се може ипак напабирчити, али погрешан методички приступ огадио је математику многим генерацијама паметних ученика средњих школа.

У Великој школи Петровић се одмах представио као најталентованији математичар. Али није се његово интересовање везало само за математику, он је готово једнако био успјешан и у домену књижевности и филозофије, гдје је код професора Недића радио семинарски рад, под називом: Да се изложе и критички претресу различите теорије о вољи. У Великој школи запажен је и на крају оцијењен са још четворицом својих другова као најбољи у генерацији. То је било довољно његовом дједи проти Новици Лазаревићу да свог унука поведе у Париз, у почетку о трошку породице, знајући да тако паметан студент неће дуго остати без државне стипендије. Ту стипендију Михаило Петровић добио је 1892.

Нашавши се у Паризу, у јесен 1889. године, Петровић се суочава с многим проблемима везаним за његов упис на чувену Ecole Normal Supérieur, гдје је намјеравао наставити студије. Он је ипак успио, уз помоћ својих другова у Београду, као и пријатеља у Паризу, да набави потребно одобрење од Министарства за образовање Француске и да се спреми за пријемни испит, како би постигао изузетан успјех, јер је то ипак био најважнији услов за пријем. Од октобра до јуна идуће године, он се спремао за пријемни, проучавајући математику, физику, латински језик и француску књижевност, да би на испиту бриљирао и уписао се у чувену школу као први странац у историји ове чувене установе. Истовремено је био примљен и у одговарајући интернат као сваки нормалац.

Петровић је брзо заволио динамични Париз, у коме се наши људи осјећају пријатно, готово као код своје куће. Радио је много, али и лутао много, упознајући детаљно град у коме ће остати четири године. Истовремено је радио и један рад за конкурс који се сваке године расписивао на Високој школи, за Светосавску награду. За рад О полу и полари кривих линија Петровић је добио награду, а новац је употребио за набавку потребних књига. Из Париза редовно пише свом пријатељу Паји Поповићу лијепа писма у којима има и својеврсног хумнора, али која знатно више свједоче о младићу који зна ста хоће и дисциплиновано спроводи свој концепт.

Све своје интелектуалне снаге концентрисао је на предавања која држе чувени математичари, хемичари и физичари, Поенкаре, Гурса, Дарбу, Танери, Пикар, Пенлеве, Кенигс, Липман и други, сви одреда понос француске науке. Петровић се одмах уврстио међу најбоље студенте, тако да је сваке године био приман код Предсједника Републике, што је била традиција нормалаца. Везано за то, он пише свом дједи у Београд: „И ове сам године, као и лане, позват са још четворо другова из ове школе код предсједника републике, на забаву која ће бити кроз три недеље. Немојте, молим вас, то никоме причати, јер ће вам ретко ко веровати од оних који су ме видели летос босога, са исцепаним туром, носећи оне штуке које сам хватао у Мишкином виру.” Михаило Петровић није волио атмосферу пријема и закопчаности, никада није носио фрак, смокинг, реденгот, нити узео цилиндар.

Пред одлазак у Париз, 1888. године, он постаје Мика–алас, јер је послије шегртовања код многих познатих аласа положио тзв. калфенство код мајстора-аласа Арсе Илића. У Паризу се морао задовољити посматрањем Сене, која није могла да замијени Саву и Дунав.

Настава на Ecole Normale била је у виду лисанса, које је требало редовно полагати, а који су представљали затворене курсеве одредене науке. Тако је Петровић 1891. добио степен лисанса из хемијских наука, потом 1892. степен лисанса из математичких наука, а 1893, код Липмана и Кенигса, степен лисанса из физичких наука. Годину дана припремао је своју докторску тезу под називом Sur les zéros et les infinis des integrales des équations differentielles algébriques (0 нулама и бесконачности интеграла алгебарских диференцијалних једначина). Предсједник испитне комисије био је Ермит, а испитивачи Пикар и Пенлеве. Петровићев је рад оцијењен високом оцјеном као оригиналан допринос теми коју је разрадио. Највеће признање одао му је његов професор Пикар, који је у своје обимно дјело из математичке анализе унио и неке Петровићеве резултате из тезе. Истовремено Петровић је урадио још један рад из диференцијалних једначина, своје омиљене области, који је објавио у часопису Француске академије наука. Била је то препорука какву млади математичар може само пожељети. По доласку у Београд, исте године, 1894, примљен је на Велику школу на конкурсу за новог професора математике. (Занимљиво је овдје напоменути, пошто нас занимају животне судбине математичара, да је на истом конкурсу одбијен Петар Вукићевић који је био докторирао у Берлину, и који се послије овог неуспјеха више није бавио математиком. Петровић је једном изјавио да би и он исто поступио да му се десило то што се тада до-годило малерозном Вукићевићу, који је изгубио с једним гласом разлике.)

Долазак Михаила Петровића на Велику школу представља догађај од изузетног значаја за нашу науку. Он већ идуће године реформише програм математике, изједначавајући га потпуно са програмом у Француској, и уводи строжи критериј оцјењивања. Настава се обавља у специјалистичким курсевима. Иако није слушао методику, примјењујући исти начин предавања како су чинили његови професори на Ецоле Нормале и с искуством са хоспитовања у париским школама, он одмах настоји да створи самосталне креативне математичаре а не своје слијепе опонашатеље. Тиме се стварају потребни услови за велики напредак математике, темељ познате „београдске математичке школе”. Од 1894. године до пензионисања 1937, Михаило Петровић одржао је 15 различитих курсева, а за сваки је написао уџбеник или скрипте. Заступа мишљење о потреби реизборности универзитетских професора сваких 10 година.

Подручје Петровићевог интересовања је веома широко. Прије свега ту су диференцијалне једначине, чијем је истраживању посветио најплодније године и на бази тих испитивања ствара своју чувену математичку феноменологију, коју објављује 1911. Бројни су Петровићеви радови из аритметике, неједнакости, полинома, функција комплек¬сне промјењиве, интегралног рачуна као и практични проналасци: даљинара, рачунског строја, начина мјерења морских таласа итд.

Са тридесет две године Михаило Петровић постаје редовни члан Српске академије наука. Његово присуство у научном и културном животу Београда је непроцјењиво. Методи Михаила Петровића уродили су плодом већ 1912. године, када код њега докторира наш први „домаћи” доктор математике Младен Берић. Из таквог дјеловања произићи ће још четрнаест доктора и четрдесет четири генерације математичара.

На мјесту старе куће свог дједа Петровић зида нову, у којој је све скромно и у складу са патријархалним начином живота. Далек му је сваки луксуз. Истовремено с бављењем науком Петровић се страсно предао свом аласком позиву. Одлазио је редовно на пецање, а од улова и новца добијеног за рибе набављао је чак и књиге за свој математички семинар на Великој школи. Љубав према води и риболову одвела је Михаила Петровића и на велика крстарења, на Сјеверни а потом и на Јужни пол. У издању Српске књижевне задруге излази 1932. његов путопис Кроз поларну област, а потом и: У царству гусара (1933), С океанским рибарима (1935), По забаченим острвима (1936) и Роман јегуље (1940). Јавља се у Политици својим разноликим написима, како с тематиком из науке, тако и о својим путовањима. У рукопису је оставио књигу Метафоре и алегорије, која је изишла 1967. и још представља најбољу књигу из те области код нас. Волио је осамљеност, риболов и свој виноград.

У свом капиталном дјелу Математичка феноменологија Петровић је написао: „У изгледу је да ће, кад једном буде како треба разраден, феноменолошки инструмент, као и математички, имати ту моћ да за нас мисли и доводи до резултата тешко приступних или неприступних обичном умовању.” На веома сличном становишту стоји данас Станислав Лем говорећи о области тзв. интелектронике. Наравно, ово није написао хладни математичар, него човјек срцем одан науци и умјетности.

У оно тешко вријеме, непосредно пред бомбардовање Београда, Михаило Петровић је мобилисан као резервни инжињеријски потпуковник. Заробљен у Сарајеву, био је одведен у Њемачку у логор, одакле су га пустили због старости и нарушеног здравља. Вјероватно је и његов научни углед ту одиграо битну улогу. Редовни члан многих свјетских академија, Михаило Петровие се враћа у Београд, гдје болестан и тешко резигниран живи још двије године. Умире у својој кући, 8 јуна 1943. у 76. години живота. Његов живот, неодвојив од обимног дјела, представља једну од модерних научних легенди наших народа.

Објављено у СВЕЦИ СУНЦА И СВИХ ЗВЕЗДА ЗВЕЗДАРНИЦЕ