Њутн се родио на Божић, 1642. године, осам година прије Декартова трагичног краја, у мјесту Вулсторп, у округу Линколн, у Енглеској. Био је посмрче, а родио се и прије рока. Били су га већ отписали тих првих сати, али геније се није дао тако лако отписати. Мајка му се брзо преудала, па се о малом Исаку старала његова бака. Основну школу завршио је у сусједству, захваљујући своме ујаку умном свештенику Вилијему Ескотију. Управо је ујак уочио да му нећак није обичан дјечак, да посједује несумњиве црте изузетне надарености, нарочито за математику. Њутн је веома рано показао и вјештину у прављењу разноврсних направа којима је зарађивао и своје прве хонораре. Механичке лутке, фењери којима је плашио празновјерне сељаке, дрвени часовник који се сам навијао, млин с прождрљивим мишем, који је истовремено био и млинар и главни покретач направе, и многе друге ствари направио је мали Исак, њежни дјечак који није са својим вршњацлма дијелио свакодневне објешењаклуке.
Средњу школу Њутн је завршио у варошици Грентем, из које, осим даљег развијања математичкег талента, не особито запаженог, носи успомену и на своја прва два физичка окршаја. У првом је добио батине од неког силеџије, али је у поштеној борби Њутн силеџију добро истукао и натрљао му нос о црквени зид. Захваљујући томе, једнако као и своме знању, убрзо је постао главни дјечак у школи. Из тих година потиче и његова прва и једина љубав, према госпођици Стори, пасторки апотекара код кога је становао. Љубав је била младалачки необуздана, али се Њутн отргао од чаролије, избјегао женидбу и остао цијелог живота неухватљтив. Многи су се научници одрекли породичног живота у име науке, значи ли то да човјек не може имати више љубави? Жене су љубоморније на науку него на живе супарнице.
Завршивши средњу школу, Њутн се по препоруци свога ујака уписује у Кембриџ, као најсиромашнији студент, који је морао да ради тешке послове како би зарадио за живот и школовање. Тринитски колеџ је рангирао своје студенте, па је Њутн имао ранг помоћног студента све док се талентом и знањем није издвојио и наметнуо другима као најзанимљијивија индивидуалност. Одмах послије завршетка студија добио је мјесто као предавач на колеџу.
Од 1664. до 1666. године, Лондоном је харала куга, па је Њутн могао на миру код куће да продубљује своје смјеле, готово фантастичне замисли, везане за механику, односно динамику, да постави тако темеље свом животном дјелу. Њутн је тих година радио толико интензивно да се скоро разболио. Са двадесет четири године он је открио темељне законе физике. Наравно, све још није било готово, мада је Њутн тих година већ имао грубе прорачуне за све своје тврдње. Ипак, да би стигао до свог закона о општој гравитацији, било му је потребно још двадесет година рада и сасвим нова математика.
Пошто је куга минула, Њутн се вратио у Кембриџ, ,гдје је 1669. на мјесту професора математике наслиједио свог учитеља, вриједног математичара Исака Бероуа. Предавао је прво оптику, а потом, много година, и друге предмете, међу којима се нашла и географија. Чак је и издао један уџбеник географије.
У Краљевску академију Њутн је био примљен на основу свог рефракторског телескопа којим је посматрао Јупитерове сателите. Телескоп је Њутн сам и израдио, показавши на тај начин савршено познавање сложених технолошких постаупака, од којих је најсложенији био само брушење огледала. Ту је дошло до изражаја и његово изванредно познавање хемије, нарочито експериментисање живом. Хемија се овдје јавља као веома важна компонента рада на проблемима оптике и астрономије, али у позадини се налазило нешто што је, по свему судећи, Њутну можда било и важније од свих тих открића.
Избор у академиију донио је Њутну и први сукоб, и то са познатим физичарем Робертом Хуком, мајстором многих заната, физичарем, хемичарем, астрономом и надареним архитектом, човјеком непостојаног карактера, који није имао стрпљења да ради дуго на једном пројекту и да откриће чува за себе све до завршетка. Због свега тога ступао је у многе спорове са другим научницима који су његове идеје доводили до коначног остварења. Приговарао је свакоме да га је покрао. С Њутном се свадио у вези са теоријом свјетлости — хоће ли свјетлост бити таласне, како је он тврдио, или корпускуларне природе, како је тврдио Њутн. Тек ће их модерна наука помирити, обојица су била, у праву и обојица су гријешили. Свјетлост је и таласне и корпускуларне природе.
Њутн је као ријетко који научник био несклон изношењу својих идеја пред јавност прије њихове коначне обраде. За њега је било сасвим природно да утроши двадесет година за неки посао. Сам себи био је довољан. Ипак, није био тајанствен, а најмање сујетан. Ласкања и признања долазила су сама по себи, он их није одбијао, али му нису много значила.
Током свађе са Хуком Њутн је резигнирао пред том таштином са којом се суочио, а која није имала ничега заједничког с науком. Он је тада изрекао мудру мисао да човек мора одлучити да не објављује ништа ново, јер ће постати роб бранећи своје идеје од завидљиваца.
Друга, много чувенија Њутнова свађа везана је за његов спор с Лајбницом око питања првенства у открићу инфинитезималног рачуна. Око тога се Њутн и Лајбниц сами не би спорили, јер су дуго били у добрим односима, али је околина учинила своје. Они који ништа нису разумјели од генијалних идеја двојице научника постарали су се да у овима ослободе њихове приземне, људске страсти и слабости, да би их тако извргли руглу, обојицу, дакако.
Трећи спор имао је Њутн с астрономом Флемстидом, вриједним човјеком чија су опажања користила Њутну у његовим теоретским радовима. Њихов сукоб је типичан спор генијалности и стрпљења. Ипак, у овом случају Њутн је био најмање у праву и неправда коју је нанио Флемстиду остала је као свједочанство његове људске слабости.
Њутново занимање за велика питања динамике и механике, а поготову математике, нису била од првенственог значаја у цијелом његовом животу. Она су испунила један дио тог великог живота, његов рани период. Његова душа, сав његов гениј били су утонули у алхемијска испитивања, којима је покушавао да сазна несазнатљиво, да докучи тајне које су у природи свих ствари, с оне стране видљивог. Тражио је оно у чему ће се материја исказати својим јединственим лицем, па ће се њена појавност моћи лако мијењати. У суштини то је алхемијска тежња ка открићу тајне трансмутације било кога метала у злато, али у Њутновом случају може се рећи да то злато није имало сјај користољубља какав се налази у истраживањима типичних алхемичара. Њутн је жудио да открије оно што се зове materia prima, како би на тај начин имао све. Није се задовољавао само објашњавањем устројства свијета, јер је признавао врховног творца, на свој протестантски начин, као страстан теолог и писац многих теолошких расправа у којима је искушавао своју савршену математичку логику на питањима без икаква значаја за науку, па и саму теологију данас; није се задовољио пасивним посматрањем и биљежењем онога што јесте такво какво јесте; од првог дана стварања жудио је за самим стварањем, за мијењањем, како би мирно могао рећи: Открио сам све. Hypotheses non fingo (Не измишљам хипотезе), бијаше његова, чувена девиза коју није напуштао до краја живота. За све је тражио логична објашњења, у експерименту. По томе је био дијете свог времена. Експеримент је био главно оружје науке против празновјерја. Њутнова алхемијска истраживања не треба вулгаризовати, али их треба одвојити од оних користи које је хемија имала од алхемије. Све је то било узгредно, Њутн је у основи тежио само трансмутацији. Иза њега остале су бројне, још потпуно неистражене биљежнице са хиљадама хемијских рецепата,
Њутнова тајанственост, ћутање и стрпљив рад могли су имати и кобне посљедице по његов живот, када се 1690. године запалио његов радни кабинет, односно рукописи на његовом радном столу. У том бесмисленом пожару који је, изгледа, изазвала мачка, оборивши свијећу, изгорели су неколики Њутнови рукописи, међу којима је била хемија, као и књига о преламању светлости. У тим рукописима налазили су се огледи којима се Њутн бавио двадесет година, огроман емпиријски материјал какав није био могуће више прикупити, па је разумљив његов очај над призором уништеног труда. Три године био је на опасном путу лудила са тренуцима потпуне неурачунљивости, али се ипак извукао. Злобници тврде и пишу да му је у томе дјелимично помогла својом љупкошћу и његова нећакиња, а по наговору филозофа Лока, великог Њутновог пријатеља.
Њутн је био човјек духа, заборављао је на храну и сан када је радио. Пробудивши се, дуго је сједио у ноћној кошуљи на ивици кревета и размишљао. Иза сна мозак увијек најбоље ради, ослободен дневних загађења. Декарт је то најбоље знао.
Њутн је много година био члан Парламента, гдје је ревносно ћутао, али је у неколико случајева дигао свој глас у корист аутономности науке и Кембриџа. Његова слава била је толика да се преко његових ријечи није могло лако прећи. Био је дописни члан Француске академије, а француски краљ му је нудио пензију. Његово грандиозно дјело Математички принципи природне филозофије (Philosophiae naturalis principia mathematica) измијенио је поглед на свијет, а многи научници су га цитирали као Библију. Почасти које су му исказане није био доживео ни један Енглез прије њега. У својој педесет четвртој години, Њутн је постао управитељ ковнице новца. Нама то данас изгледа крајње бесмислено, али тај положај у оно вријеме био је знак изузетног друштвеног статуса. Њутн је ту оставио свој неизбрисиви траг, новац који је искован под његовим руководством најбољи је у својој врсти.
Њутн је поживео 84 годлне, углавном у добром здрављу. Изгубио је само један зуб, од напорног гледања у Мјесец ослабло му је вид, а коса му је рано осједила, али је остала бујна до посљедњих дана. Иако је био оставио математику у својим најбољим годинама, као нешто неважно, његов дух је остао крајње свјеж и употребљив и за најтеже математичке проблеме.
Када је једном по повратку из ковнице новца, онако уморан, одмах послије ручка, ријешио два до тада нерјешива проблема и објавио их у Гласнику Краљевске академије, без потписа, одушевљени Бернули је узвикнуо: „Препознао сам лава по његовим шапама!”